„Toni, nema tajni među nama!“

To je mi je rekla suseda mojih roditelja pre nekoliko nedelja kad sam posetio svoj rodni grad. Rekla je to kao odgovor na upitnike iznad moje glave nakon što me nazvala lažljivcem. Uglavnom, na prilično smešan način, otac me je proglasio „lažljivcem“, kada sam prethodno otkazao putovanje u rodni grad u vrlo kratkom roku zbog neplaniranih obaveza. Otac me je čekao na železničkoj stanici, bez potvrde da sam napustio Skopje i bio na putu ka kući.

Živeo sam i radio u Oslu i to je učinilo da se osećam ugodno u svojoj koži. Bio sam slobodan da istražim ono što ranije nisam mogao ni zamisliti. U prvim prilikama susretanja i druženja sa svojim novim prijateljima i kolegama, pitali su me da li imam devojku ili dečka. U početku nisam znao kako da reagujem na ta pitanja, jer nikad nisam očekivao da će me neko pitati da li imam dečka.

Polako, ali sigurno, počeo sam se osećati slobodnije i opuštenije. Mogao sam reći novim prijateljima, barem onima sa kojima sam se osećao vrlo bliskim, da sam gej, i da sam singl. Međutim, skroz je drugačije biti gej u Oslu i biti gej u Skopju. Da ubrzam priču, osam godina od tada, ja sam još uvek singl, gej muškarac koji uživa da radi i živi u Skopju.

Pre samo pola godine, moji roditelji, uprkos činjenici da sam im autovan od 2003. godine, nisu bili tako sigurni i otvoreni da se autuju kao roditelji gej sina. Međutim, trebalo je da se desi i mala promena u mojoj percepciji i ponašanju:

Da znam da sam u redu s onim što jesam, i to da je okej čak i ako se nekome to ne sviđa.

Imao sam prijateljski i prijatan razgovor s ocem sa namerom da mu kažem da je u redu da susedi takođe pitaju za mene, a ne samo za brata koji je oženjen i ima dete. Ja sam isto dete svojih roditelja. Moj bračni status ili seksualna orentacija ne traba da budu prepreka da moji susedi saznaju nešto više o meni i mom životu. I stvarno je tako, među nama nema tajni!