Trans osobe, a pogotovo trans žene, najčešće nemaju nikakvu socijalnu, političku i ekonomsku moć.

Naše narative često diktiraju osobe koje nisu trans – najčešće cis muškarci. Bili to filmovi poput „Laurence anyways“ Xavier-a Dolan-a koji predstavljaju ideju cis muškarca o tome šta znači biti trans žena, ili teoriju „autogenofilije“ koju je postavio Ray Blanchart, trans iskustvo je uglavnom definisano od strane ljudi koji nisu trans, niti imaju bilo kakvo iskustvo u radu sa trans osobama (kao psiholog, psihijatar, endokrinolog itd).

U svom filmu „Laurence anyways„, Xavier Dolan zamišlja trans iskustvo na sledeći način: trans žena Laurence živi kao muškarac i u svojim srednjim tridesetim godinama shvata da je žena. Laurence, koja u tom momentu radi kao profesor (muškarac) se odlučuje na prividno revolucionaran potez da se pojavi na poslu u suknji, sa jarko crvenim karminom i ženskim minđušama, jer je to njena ideja pojma „biti žena“. Laurence mašta o operaciji genitalne rekonstrukcije koja će je „u potpunosti učiniti ženom“ nakon koje se tek usuđuje da se lingvistički izražava u ženskom rodu. Nepotebno je reći da je Laurence predstavljena kao žrtva tokom celog filma, s ciljem da se izazove sažaljenje prema trans osobama od strane gledaoca.

Laurence anyways“ trejler

Međutim, Dolanova ideja trans iskustva nije ni malo slična iskustvu osoba koje su trans.

Dolan dočarava vrlo površnu ideju ženstvenosti kroz haljine, karmin i minđuše i predstavlja trans žene kao osobe čiji je najveći problem osuda sredine zbog haljina koje oblače, ili karmina koji nanose.

Posmatrajući Dolanovu prezentaciju trans žene (koja je najčešće prisutna u filmovima i, generalno, u medijima), ne čudi me prisutnost gender critical/TERF (trans-exclusionary radical feminist) politike, koja smatra da su trans žene muškarci sa vrlo ograničenom i seksističkom idejom šta znači biti žena. Da nisam trans, da ne znam šta znači biti trans i da su ovakve negativne prezentacije jedine slike trans žena koje mi se prikazuju, znajući sebe, mislim da bih takođe gledala popreko trans žene, kao feministkinja koja smatra da je ideja ženstvenosti opresivni socijalni konstrukt.

Ray Blanchart je, u drugu ruku, postavio teoriju „autogenofilije“. „Autogenofilija“ je teorija da su trans žene muškarci koji se ili, pod jedan, „operišu u žene“ da bi imali seks sa strejt muškarcima jer kao feminizirani gej muškarci ne mogu da nađu seks, ili pod dva, strejt muškarci koje sekusalno uzbuđuje slika sebe kao žene. Prilikom postavljanja ove teorije, Blanchart u potpunosi ignoriše postojanje trans muškaraca, dok je cela teorija „autogenofilije“ postavljena na primeru jedne trans žene za koji Blanchart tvrdi da je čuo, koja navodno voli da masturbira gledajući sebe u ogledalu dok je od pozadi penetrira seks robot.

Svetska profesionalna asocijacija za zdravlje transrodnih osoba (WPATH – World professional association for transgender health) je Blanchart-ovu teoriju odbacila zato što teorija nije zasnovana na empirijskom iskustvu, tj. predstavlja ideju cis muškarca o trans ženama zasnovanu na ispitivanju bukvalno nula trans žena.

Britanska spisateljica Shon Faye je u jednom od svojih YouTube snimaka rekla da je najveći politički problem trans populacije to što o trans identitetu većaju isključivo cis ljudi u odsustvu trans osoba. I ja se slažem.

U čemu je onda ključ davanja političke i socijalne moći trans osobama? Odgovor je vrlo prost:

Trans iskustvo moraju definisati isključivo trans osobe. Trenutni sistem „prisustva trans osoba“ kroz palamuđenja cis osoba šta oni zamšljaju da znači biti trans, prosto ne funkcioniše i samo dalje šteti.

Ukoliko me neko pita koje je moje trans iskustvo, moj odgovor je sledeći:

Na rođenju mi je namenjen muški pol, ali sam ja oduvek mislila da sam devojčica. Moja majka je pokušala da mi objasni da dečaci imaju penis, a devojčice vaginu i da sam ja dečak zato što sam rođena sa penisom. U šta sam ja odbila da verujem, jer sam bila ubeđena da ću ja nekom magijom ipak odrasti u prelepu brinetu poput Shannon Doherty koja je tada glumila Brendu u seriji „Beverli Hils“, a kasnije Prue Halliwell u seriji „Čari“.

Kada sam krenula u vrtić, socijalizacija sa drugom decom je počela da mi izaziva socijalnu rodnu disforiju, jer sam konstantno bila svrstavana u dečake. Tokom ulaska u pubertet sam počela da razvijam telesnu rodnu disforiju, posmatrajući kako lučenje androgena počinje da izaziva razvijanje muških sekundarnih seksualnih karakteristika (kao što su malje na licu, adamova jabučica ili mutiranje glasa) što je za mene, osobu sa rodnom disforijom, bilo traumatično. Rodna disforija je izazvala maničnu depresiju koja je bila glavni razlog nedostatka želje za socijalizacijom, a ako ćemo da budemo iskreni, i generalno želje za životom.

Promenila sam više psihologa koji su sumnjali da je razlog moje odbojnosti ka socijalizaciji posledica mogućnosti da sam na spektru autističnih poremećaja, dok sam ja pokušavala da im objasnim da je pravi razlog rodna disforija i da nemam odbojnost ka socijalizaciji, već isključico odbojnost prema ideji da budem integrisana u društvo kao muškarac.

Kada sam odrasla i postala dovoljno ekonomski stabilna da mogu da priuštim otpočinjanje medicinske tranzicije, krenula sam sa hormonskim terapijama: anti-androgenom (29. juna 2016), estrogenom (24. novembra 2016) i progesteronom (1. decembra 2017) koje su blokirale dalji razvoj muških sekundarnih seksualnih karakteristika i podstakli razvijanje ženskih.

Zbog razvijanja ženskih sekundarnih seksualnih karakteristika, društvo je počelo da me percipira kao ženu, zbog čega sam konačno počela da se socijalizujem sa ljudima, jer sam konačno bila integrisana u društvo kao žena.

Nakon dve i po godine hormonske terapije, moj fizički izgled se svrstava u ono što se u trans kulturi naziva „prolaznošću (passing)“ – u interakciji sa strancima (prilikom upoznavanja sa novim ljudima, interakcije sa kasirkom, ili šalterskom radnicom) oni mi se spontano obraćaju u ženskom rodu, jer su na osnovu mog fizičkog izgleda zaključili da sam žena.

Za sebe ne mogu da kažem još uvek da vodim srećan život i da nemam problema, ali za razliku od mog detinjstva i adolescencije, moji trenutni problemi nisu osećaj zarobljenosti u pogrešnom telu, rodna disforija i depresija izazvana istom.

Većina mojih problema je trenutno ono što muči sve mlade u srednjim dvadesetima, kao što je nemanje ideje šta dalje sa sobom, jer je život generalno sranje i jer su ljudi govna.

Ono što želim reći je da tranzicija nije proces prelaska iz muškarca u ženu. Tranzicija je proces prelaska iz stanja visoke nelagodnosti u svom telu u stanje manje nelagodnosti. Ja ne pijem hormone da bih „prestala da budem muškarac“ i „postala žena“. Ja sam osoba kojoj je bilo nelagodno u svom telu, što se odrazilo na moju psihu i sada pijem hormone zato što živim u vremenu u kojem imam moć da svoju psihu spasem menjajući svoje telo hormonskim tabletama, kako bi mi u njemu bilo manje neugodno.

Namerno govorim manje neugodno od ugodno.

Pod jedan, zato što postoji gomila stvari koje hormoni ne mogu da promene kao što je visina, širina ramena ili veličina stopala, zbog čega ću se zauvek plašiti za svoju bezbednost na ulici, jer me te stvari mogu učiniti „očiglednom“.

Pod dva, jer i hormoni donose određene probleme – ja sam se ugojila 17 kilograma od početka hormonske terapije (sa 73kg na 90kg).

I pod tri, jer postoji gomila stvari vezanih za moje telo koje nemaju veze sa tranzicijom – mrzim što imam dva velika mladeža na leđima i mnogo mi je žao što nisam nosila redovno protezu kao mala i što sad imam krive zube.

Drugim rečima, hormoni neće rešiti „nelagodnost u sopstvenom telu“. Hormoni rešavaju mali deo problema, ali isključivo onih vezanih za rodnu disforiju. Ukoliko želim da smršam, prosto ću morati da krenem u teretanu. Ukoliko želim da ispravim zube, prosto ću morati da skupim novac za protezu. Nervira me to predstavljanje tranzicije kao rešavanje svih postojećih problema vezanih za sopstveno telo, koje je prisutno u medijima. Ta ideja da kad se operišeš, ti „postaješ žena“ i u svakom pogledu ti je udobno u svom telu i svi tvoji problem su rešeni.

Nisu.

U momentu kada ovo pišem sam u iščekivanju plate i već nedelju dana nemam novca za tablete estrogena. Jedina stvar koja me sprečava u izvršavanju operacije prilagođavanja pola je to što nemam 2000 evra da platim operaciju i da se izdržavam mesec dana nakon operacije, koliko neću moći da radim. Nemanje novca za hormone i operaciju me ne čini manje ženom. Nemanje novca za hormone i operaciju me ne čini muškarcem. Nemanje novca za hormone i operaciju me isključivo čini siromašnom.

Ukoliko bismo uporedili moje trans iskustvo i fantaziju cis muškaraca o trans iskustvu, primetili bismo da su u pitanju dva potpuno različita narativa: Moja priča je priča o nelagodnosti u sopstvenoj koži koju pokušavam da suzbijem sa ciljem da mu bude udobnije, dok je priča lika Laurence priča o potrebi da bude žena i imanju ideje da će žena „postati“ kroz praktikovanje stereotipa o ženama (nošenje haljine, karmina, minđuša…).

Moji problemi kao trans osobe počinju nedostatkom zakona koji bi nam omogućili izdavanje dokumenata sa ispravnom rodnom oznakom i imenom koje želimo, zbog čega nas naša dokumenta autuju kao trans, zbog čega doživljavamo diskriminaciju prilikom pokušaja ostvarivanja prava na zdravstveno osiguranje, školovanje i zaposlenje. Trans osobe doživljavaju diskriminaciju kada pokušavaju da iznajme stan, pređu granicu, podignu novac u banci i pošti, da glasaju na izborima, ili da prijave nasilje policiji.

Trans ženama su uskraćene rodno uslovljene zdravstvene usluge: ultrazvuk dojke, mamogram, lečenje od raka dojke, pristup kriznim centrima nakon silovanja ili nasilja u porodici.

Zbog nemogućnosti pronalaženja zaposlenja, ili skućavanja, trans žene su često primorane na seks rad, ili na život sa muškarcem koji je nasilan prema njima i od kojeg zavise.

Xavier Dolan predstavlja Laurence kao trans ženu čiji je jedini problem to što je ljudi čudno gledaju zbog načina na koji se oblači. I ta banalizacija trans iskustva me zaista ljuti!

Ljudi na društvenim mrežama već godinama kritikuju režisere i glumce koji tumače trans uloge, jer smatraju da nije etički da muškarci konstantno (VRLO POGREŠNO) pripovedaju trans priče. Drugim rečima, da pored živih trans žena, „mansplain-uju“ našu priču kao naši drveni advokati. Ovo je ključni razlog zašto diskusiju o trans problematici treba da vode osobe koje su trans. Potrebe trans osoba idu mnogo dublje od potrebe za ženskom odećom, ili karminom. Potrebe trans osoba su prevashodno medicinske i zdravstvene prirode, pa tek onda političke, socijalne i ekonomske.

Mislim da su želje trans žena za osmi mart poprilično slične željama cis žena: želim da imam pravo da svoju priču ispričam sama, bez muškaraca koji tvrde da moju priču znaju bolje od mene. 

Želim da budem osoba sa imenom i matičnim brojem. Želim da budem u mogućnosti da upišem neki mnogo glup fakultet, jer mi se ćefnulo i da se sa njega ispišem u trećoj godini kada shvatim da sa njim ne mogu da nađem posao. Želim da budem u mogućnosti da sama iznajmim stan i da se svađam sa stanodavcem čiji je posao da popravi veš mašinu. Želim da imam pravo da čekam šest sati u redu za ultrazvuk dojke da bi mi nadrkana šalteruša rekla da mi fali papir.

Na sajtu PornHub, kategorija porno filmovima sa trans ženama sadrži više snimaka nego kategorije „rough sex“, „orgy“, „BBW“ i „bondage“ ZAJEDNO. Kada je Adult Empire premestio svoje trans porno filmove sa svog gej sajta, na svoj strejt sajt, vlasnik sajta je dao izjavu da se posećenost strejt sajta povećala za 50%.

U aprilu 2016. godine je u Severnoj Karolini stupio na snagu zakon kojim se trans ženama zabranjuje ulazak u ženske toalete i kojim se dekriminalizuje otpuštanje osobe zbog seksualne orijentacije i rodnog identiteta. Istog tog aprila 2016. godine je Broadly objavio tekst kojim je preneo statistiku sajta GameLink koji tvrdi da su na listi najviše puta skinutih porno filova u toj istoj Severnoj Karolini, na prva tri mesta porno filmovi sa trans ženama:

  1. My Transsexual Teacher
  2. Shemale Shananigans
  3. Joey Rivera’s Trans-Vision

Većina strejt muškaraca se upoznaje sa pojmom trans žene kroz pornogafiju, što je loše, jer trans pornografija uglavnom nije trans-pozitivna. Upravo tako trans žene bivaju zaglavljene u državama u kojima muškarci drkaju na nas, ali odbijaju da nam daju ljudska prava.

Pre nedelju dana sam bila na paneli o inkluziji LGBTIQ+ populacije u proteste opozicije na kojoj sam postavila pitanje jednom aktivisti iz jedne levičarske organizacije – „Koji je njegov stav o davanju prava trans osobama na dokumenta?„, na šta mi je on odgovorio da „nije u potpunosti za to, jer feminizam smatra da je rod potencijalno opresivni socijalni konstrukt kapitalističkog patrijarhata“. Međutim, taj izgovor se može vrlo lako iskoristiti za odbacivanje bilo koje žalbe na ugnjetavanje. Ukoliko se gej osoba požali što ne može da se venča, bilo koji homofob tu žalbu možete odbaciti zloupotrebom tvrdnji nekih feministkinja da su brak i monogamija opresivni socijalni konstrukti kapitalističi uređenog patrijarhata.

Međutim, ukoliko bi muškarci prestali da selektivno slušaju šta feministkinje govore, shvatili bi da je ono što mi kao žene želimo da kažemo u stvari da mi moramo kao lezbejke/trans žene prvo da imamo pravo na brak da bismo mogle da ga menjamo da bude manje opresivan za nas. Mi kao trans žene prvo moramo da imamo pravo na ženstvenost (ženstvenost kao womanhood, u smislu pripadnosti ženskom rodu, a ne ženstvenost kao femininity u smislu skupa ponašanja nametnutih ženi) da bismo mogle da menjamo pojam ženstvenosti da bude manje opresivan za nas.

Ono što želim reći je da žene ne žele ruže, bombonjere, ni plišane mede. Posebno trans žene, ne žele da budu twitter „heš tegovi“ ni da nam dolazite na pomen na protestima ispred zgrade Vlade Republike Srbije kada neka od nas nastrada. Želimo da nas ostavite na miru. Da prestanete da pripovedate priče u formi teorije zavere. I ono što je najbitnije, da prekinete da se zalažete preko dana za oduzimanje prava trans ženama, a da se vraćate uveče kući i nastavljate da drkate na trans pornografiju.

Žene svih zemalja, ujedinite se. Cis-hetero-patriarchy will go down in blood and flames!

Srećan osmi mart!

Sonja Sajzor