Nedelja je dan za odmor i šetnju. Pre početka Prajd šetnje, mog prvog Prajda, dok smo čekali da se obrati kuma, pažnju mi je privukao četvrtasti okvir duginih boja i mladić koji je na šarenoj zastavi zaplesao. Novinari nisu čekali dugo da kamerom isprate mladića u suknji i uskoj majici, sa nešto šminke na licu. Novinari ne znaju za drag kulturu, ne znaju da je to svojevrsna igra rodova. Stajala sam i mislila kako će njegova pojava u medijima izgledati, izvađena iz konteksta. Gledala sam ga i razmišljala o tome kako bi on zbog svog spontanog plesa mogao da ima probleme kada izađe sa Prajda, ako ga neko prepozna.

A onda sam shvatila da mu zavidim na slobodi da se ponaša onako kako se oseća i da bude ono što jeste. Da vidim da je za njega Prajd nešto što se pleše i slavi. Bez obzira na posledice. Shvatila sam da se ja ne osećam tako slobodno ni u tom prostoru koji je trebalo da bude prostor slobode i ljubavi, ni u svom životu.

Tek na Prajdu sam shvatila da se ta sloboda osvaja, da su neki slobodniji od drugih da plešu, nose zastavu ili daju izjave za medije. Gledajući te ljude oko sebe, pune pozitivne energije i snage, osetila sam se pomalo neslobodno. Delimično zbog svoje porodice, delimično jer sam u svemu tome videla priliku da istražim sebe.

Ipak, svaki put kada za sebe ponovim Ja sam stvarno bila na Prajdu, osetim se moćno.

Prošle godine imala sam veliku želju da ponosno prošetam, ali ne i dovoljno snage da to i uradim. I cele godine, od Prajda do Prajda, ohrabrivala sam i pripremala sebe na taj korak. Moj strah i loš osećaj vezan za moj lezbejski identitet je nešto što mi je nametnuto. Naučila sam da nije problem u meni, nego u društvu koje je nespremno da prihvati i integriše različitost.

Kada sam došla kući posle Prajda, prvo pitanje koje su mi roditelji postavili bilo je: “Da li si morala da ideš?

Nekako, nije samo Prajd šetnja, nego i sve ono što ta šetnja sa sobom donosi. Pitanje koje su mi roditelji postavili bilo je podstaknuto slikom onog dečka s početka, u dragu. Za njih je to nešto potpuno drugačije, i rekla bih, neprihvatljivo. Odgovorila sam ipak: „Nisam morala, ali sam želela.“

I drago mi je da jesam, i ponosna sam na sebe, jer je to najbolja stvar koja mi se desila u poslednje vreme. Prajd me je pokrenuo i motivisao da se menjam i dalje i da se izborim za svoju slobodu. Verujem da je to suština Prajda. Osetiti zajedništvo, podršku i podeliti drhtave i strašne trenutke. Zato želim da kažem da ću svake godine ići na Prajd. I vodiću sa sobom druge, drage ljude koji će biti motivisani i inspirisani da menjaju sebe ili društvo u kome živimo.

Bojana, 25