Kao autovani gej muškarac, svestan svih prepreka koje sam unutar sebe morao da pređem ne bih li se opredelio za taj “konačni” korak, shvatam da je jedna od stvari sa spiska iziskivala najveću borbu i najviše snage.

To je utisak da si ti sam, celo tvoje biće, postojanje, svaki korak i misao pogrešan.

Nije to neki unutrašnji osećaj, nije to nešto što se samo od sebe stvori, to je ono što nas okruženje od najranijeg doba uči i primorava da mislimo. Da je svaka različitost pogrešna, da ne postoji dobra različitost, a posebno kada se dotakne u svete patrijarhalne teme položaja i uloge muškarca i žene.

Muškarac je taj koji ne plače, trči, skače, taj koji dominira, koji se pita za sve i koji pravi mušku decu i produžuje porodičnu lozu. Onaj koji se o to ogluši i poklekne na bilo kojoj stavki te ček liste, automatski je diskvalifikovan kao muškarac.

Muškarac koji dozvoljava sebi emocije, javno ispoljavanje istih, nezainteresovanost za sport naspram umetnosti na primer, u trenu je getoiziran od ostatka grupe i proglašen slabim i neposobnim. Muškarac i muškarac mogu samo da budu prijatelji, nikada romantični par. Kako sam indoktriniran tim stavovima još pre nego što se razvila bilo kakva svest o sopstvenom identitetu, klinč ta dva je bio neizbežan. I zaista, taj sudar je boleo i bio veoma jak i još uvek vučem posledice. U meni je slomio sve što sam mislio o sebi, sve primorao da se postavi na pravo mesto, mesto na koje zaista pripada.

Posle godina i godina borbe i sputavanja sebe jer sam pogrešan, jer svaki moj korak, misao i potez vrišti nepodobnošću samo zbog te jedne činjenice da romantičnu ljubav mogu da ostvarim samo sa muškarcem, uspeo sam da se oslobodim.

Teško je bilo, to je onaj osećaj borbe protiv svega što si ikada čuo, svesno ili nesvesno usvojio, da si prljav a znaš da nisi prljav, da si grešan, a nisi grešan, da si pogrešan do srži, a ne znaš šta je to tačno pogrešno. U tim trenucima nisam imao neku preteranu podršku prijatelja, kako se nisam nikome poveravao. Bilo me je sramota.

To je bio moj unutrašnji rat, nešto što sam prelamao u svojim tinejdžerskim godinama i vodio samo na osnovu svog razuma i suve činjenice da sam ja ljudsko biće kao i svi, da znam da društvo nije uvek u pravu i da je potrebno da se ja sa sobom osećam dobro. Tumarao sam vilajetima svog uma, svog vaspitanja, opipavao na slepo i držao se čvrsto onoga što sam osećao kao ispravno. Iako je nekada delovalo da svetla i izlaza nema, strpljenjem i snagom koju sada ne znam odakle sam crpeo, uspeo sam. Bio sam siguran u sebe i ono što sam.

Ovo je bio neophodan korak na početku putovanja prihvatanja sebe i bivanja srećnim u sopstvenoj koži i identitetu. Shvatio sam da ne smem dozvoliti da mi neko drugi govori da nisam dobar, da je to što radim pogrešno i zlo, da sam suprotan svim ljudskim i božijim zakonima, da je to siguran put ka uništenju i da sam nekome za nešto odgovoran samo zato što nisam strejt i ,,normalan’’. Ne smem dozvoliti da mi neko drugi spusti zastavu slobode i primora me na večni život u ropstvu sopstvenog tela i uma. Biću ono što jesam i osećaću se prijatno u samom sebi. Na kraju dana, jedina osoba kojoj će biti bitno kako se zaista osećam sam ja.

I neću pokleknuti kada je jednom ta pobeda izvojevana. I dalje će svako malo neko pokušati da me uveri u suprotno i nije lako uvek izboriti se sa time. Neka budem proglašen i narcisoidnim sada, ali ja sam samom sebi potreban da budem dobro. A ti, čitaoče, ne poklekni i čuvaj svoju slobodu i samopouzdanje. To su stvari koje ti niko drugi neće dati. To je ono što ti niko ne može ni oduzeti.

Miloš K, 32