Kako već polako ulazim u svoje srednje godine, sklon sam preispitivanju miliona odluka koje sam doneo, stvari koje sam uradio, da li se zbog nečega kajem ili ne kajem.

Jedna od stvari koja je oduzela najviše vremena u tom pregledu prošlih vremena je svakako moje autovanje. Shvatam da se moje urbi et orbi autovanje može shvatiti kao veoma zakasnelo, kako se desilo sa 24/25 godina. Nisam siguran koji su razlozi za to bili. Možda mi nije bilo do toga, možda sam pod pritiskom patrijarhalne društvene klime i potenciranog osećaja pogrešnosti pokušavao da poreknem tu stranu mog bića. Možda sam u svom heteronormativnom fizičkom izgledu nalazio izgovor da to ne moram da uradim nikada. Ipak, kao i kod većine ljudi, osećaj lične slobode i bivanja svojim uvek na kraju prevlada.

Nakon prilično slobodoumne srednjoškolske sredine sam stigao na fakultet. Slušao sam o raznim ljudima koji nisu poklekli, koji nisu spustili svoje zastave slobode i nisu popustili pred represivnom većinom i komfornim jednoumljem. Doživljavao sam Beograd kao slobodno mesto koje neguje različitost i gde se u milionskoj metropoli možeš pronaći u nekoj društvenoj niši. Ponesen tim nesputanim idejama o jedinstvenosti, krenuo sam u svoj pohod.

Prvo autovanje je bilo naporno, fizički i psihički iscrpljujuće, kao uspon na Mont Everest, ali svako sledeće je bilo lakše i lakše.

Možda sam vremenom postajao sigurniji u svoj identitet. Možda sam shvatao koliko je moje bivanje gejom zapravo suštinski nebitno za većinu mog okruženja, jer su to već znali… Ali bezglavo sam ubrzavao i sebe autovao svima. Kada kažem svima, mislim na ljude iz grada, ljude koje sretnem na Povetarcu, kolege sa faksa, prijatelje…

Uživao sam u osećaju slobode.

Bio sam gej ortak svakoj strejt devojci koju sam znao, ja sam bio njihov Vil, a one moje Grejs. U nedostatku ljudi sa kojima mogu da pričam, nemanja dovoljno pristupa informacijama, u ranim godinama bez interneta, pokušavao sam da se uguram u jedini stereotip gej muškarca koji sam znao.

U jednom trenutku, morao sam da stanem i razmislim šta to radim. Prestao sam sa random autovanjem.

Nisam bio nesiguran u gej deo mog bića, ali sam shvatio da je i sredina u kojoj živim represivna. Shvatio sam da je, u ovakvim sredinama, autovanje jedan nužan, ali i rizičan potez, nešto bez čega se ne može.

Nakon godina autovanja svima, došao sam do spoznaje da svi ne moraju da znaju sve. Biti LGBT+ je bitan deo slagalice nečije ličnosti, ali ne onaj presudan po kome se neko vrednuje kao dobar čovek ili ljudsko smeće. Ako to ikada i postane etalon ljudskosti, onda je to nova vrsta problema.

Ono što proizilazi iz svega toga je da niko ne mora da se autuje zato što to tako treba, zato što na to pozivaju drugi LGBT+ pripadnici zajednice ili razni aktivisti. Zato što forsiraju osećaj osvajanja slobode, zato što je nužno biti pripadnik te zajednice i član iste, zato što je tvojoj najboljoj drugarici potreban drug za shopping, zato što neko misli da je krajnje vreme da se to uradi. Ne. I opet, ne.

Prvo autovanje je jedan od najvećih i najvažnijih koraka koji ćeš da napraviš u izgradnji svoje mnogoslojne ličnosti. To je nešto duboko lično i nešto što treba uraditi samo ako zaista imaš snage i spremnosti za to.

Ne, ja se i dalje nisam autovao svojoj porodici. Svesni su toga da sam gej, ali računaju: niko nije rekao, nije se desilo. Ne znam kada ću se autovati. Ne osećam potrebu da to uradim, smatram da ne bi donelo promenu koju želim, a i na kraju, ne znam da li za to imam snage. I to je opet ok. Ta odluka se tiče samo mene i moje porodice. Niko me neće naterati da to uradim kada meni ne odgovara i kada sam ja sa tim ok. Gej je ok, ali i ti moraš da budeš ok.

M, 32