Iz sadašnje perspektive i sa ove vremenske distance, mogu racionalno da sagledam sva rasterećenja koja mi je autovanje donelo. Onda, sa 16 godina koliko sam imao kada sam se autovao majci, je to bila stvar nužde i instinkta pre nego racionalne odluke.

Mi smo poreklom iz Vranja. Moja majka je, iako po prirodi radoznala, bila prilično pod uticajem južnjačke (a i generalno srpske) konzervativnosti po pitanju LGBT prava. Sećam se nedeljnih ručkova kada bismo obično gledali italijanski Canale 5 i neretko je tema rasprave u emisijama bila upravo homoseksualnost. Komentari moje majke su uvek bili negativni, u rasponu od „boleštine“ do „nenormalni“ u zavisnosti od raspoloženja te nedelje.

Malo pre nego što sam se autovao mami, autovao sam se najboljoj drugarici koja je lezbejka, a par dana kasnije i drugoj drugarici.

Tako je krenuo momentum autovanja koji nije stao dok se nisam autovao svim iole bitnim ljudima u životu, pri čemu je mama, naravno, bila najbitnija.

Razvod mame i tate koji se desio kada sam bio u osnovnoj školi je dosta zbližio majku i mene i samim tim je moja potreba da joj se autujem bila ogromna. Osećao sam se kao da od nje krijem krucijalni deo svoje ličnosti. Represivna sredina i strah nažalost i jesu činili moju (homo)seksualnost tačkom fokusa sa koje nisam mogao da skrenem pogled i koja me je paralisala.

Prošlo je tako par godina sve do jednog popodneva kada sam posle škole učio istoriju. Pretpostavljam da me je način na koji je sročena istorija balkanskih ratova toliko smorio, da je i autovanje mami bila zabavnija opcija. Šalim se, naravno. 😀

Dok sam čitao tu istoriju počeo sam da zamišljam scenarije u kojima se autujem mami… Onda sam počeo da plačem, a ona je sela na krevet pored i pitala me šta nije u redu. Nakon izvesnog vremena plakanja i njenog insistiranja da kažem jedva sam promumlao „Ja sam bi“.

Bi je u tom momentu delovalo kao mnogo bezbednije tle – daću joj nade da ću možda da budem sa ženom, a opet ću da joj nagovestim da me privlače momci – mislio sam. Onda smo oboje plakali, a ona je rekla da joj to nije bilo preveliko iznenađenje (što sa ove distance shvatam kao uvredu moje balkanske muškosti. Šalim se opet 😀 ).

Prvih par meseci se o tome nije govorilo. Kad god bi se na TV-u koji zajedno gledamo zadesile gej scene tišina u prostoriji bila je toliko bučna da je ni Marina Tucaković ne bi adekvatno opisala, ali mama je vremenom postajala sve otvorenija prema tome. U izvesnom momentu je izrazila i želju da upozna dečka sa kojim sam se onda viđao i iskreno ga prihvatila kao divnu osobu i mog partnera.

Jedina stvar koja nju verovatno iz njenog razumevanja i danas brine, jeste da li kao gej mogu da budem srećan u kontekstu ostvarivanja u porodičnom smislu. No, to je pitanje na koje ni ja nemam odgovor ni dan danas. Da li mogu da budem srećan u tom kontekstu, da li taj kontekst uopšte i želim… Ali zasigurno znam da želim mogućnost za taj kontekst, a to je nešto što trenutno u našoj zemlji, nažalost, ne postoji.

Danas je moj fokus uveliko smaknut sa autovanja. I ova priča mi sada deluje kao tuđa. Ali da, divim se svojoj tadašnjoj hrabrosti i što sam uspeo da „skupim muda“ (koliko je ovaj izraz bizaran upravo uviđam 😀 ) i idem glavom kroz zid spreman na sve posledice.

Miloš Mitić, 25