Kad prolazimo kroz proces autovanja možda nam ne bude sasvim jasno zašto.

Zašto moram da proživljavam ovaj sram koji mi drugi nameću? Zašto moram da se osjećam odbačeno, neshvaćeno, izdano? U našoj sredini često na sebe primamo i teret mržnje. Može se desiti da nam bude previše teško i žalimo što smo tako nešto uopće uradili. Ne kažem da je u svakoj situaciji tako, ali dobro je proći kroz ovaj proces, a moja coming out priča govori zašto.

Ja sam svoje prvo autovanje proživjela sasvim nesvjesna toga da se zapravo autujem po prvi put u svom životu. Autovala sam se najboljoj drugarici s kojom sam išla u srednju školu i koja je sa mnom krenula na prvu godinu fakulteta. Kao svakidašnje razmjenjivanje informacija, rekla sam joj da imam ‘sklonost prema djevojkama’. Sad mi zvuči pomalo smiješno, ali ona je tada imala savšenu reakciju na to, bila je sretna zbog mene i dala mi do znanja da ima otvoren pogled i mišljenje o tome. Nisam zaboravila da joj na tome kasnije budem zahvalna.

Par prihvatljivih prijatelja kasnije – autovala sam se sestri. To mi je bilo jako teško i čini se kao da sam čitavu vječnost skupljala hrabrost da joj kažem. Bila je zgrožena i ja sam očajnički poželjela da se to nikada nije ni desilo. Tada je još išla u srednju školu, a sada je diplomirani psiholog, i daleko je od bilo kakve osude. Puno toga je naučila i proširila svoje vidike, i sada mi je najveći oslonac i podrška. Trebalo je vremena da dođe do toga i zahvalna sam što zna i što sad imam prijatelja kojem uvijek mogu sve reći.

Što se tiče moje mame, to slučajno autovanje ipak je bilo najteže. Znala sam da ću joj nekada morati reći, ali to se desilo iznenada kad je mene i tadašnju djevojku vidjela kako čekamo tramvaj zagrljene. Mislim da je povezala neke stvari i brzo shvatila o čemu se radi. Vidjela sam njen pogled mržnje i gađenja kad je prošla pored nas. Nije pričala sa mnom nekoliko mjeseci i izbjegavala me koliko je mogla. Imala sam tad 19 godina, bila sam dosta nezrela što se tiče ljudskih odnosa, i nisam je ni tjerala da priča sa mnom, samo sam se povlačila u svoju sobu.

Nakon nekog vremena obratile smo se jedna drugoj u vezi nečeg sasvim irelevantnog, i postepeno je naša komunikacija postajala normalnija. Nismo raspravljale ništa u vezi toga što se desilo, dok joj jednog dana nisam rekla da imam djevojku i rekla joj da sam se bojala njene rekacije ako joj kažem. Ne znam kako i šta se desilo u njenoj glavi, ali počela me prihvatati, kao i moju djevojku. Mislim da se jednostavno otvorila i naučila kako se nositi s tom situacijom. Jedan od najdražih momenata u vezi njenog prihvatanja desio mi se kad sam prekinula sa djevojkom i mama me pokušala utješiti tako što je rekla da ću sigurno naći drugu!

Nama je teško kad se autujemo ali važno je ne zaboraviti da našoj porodici i prijateljima nekada treba samo malo vremena.

Ipak su odrasli u heteronormativnoj patrijarhalnoj sredini, i ne znaju o onome s čime se još nisu susreli. Naravno, ovdje govorim o onim ljudima koji nisu već u svojim glavama odlučili da budu homofobi i da se s time nose nasiljem (za takve ljude nema spasa).

Danas slobodno živim jer ne moram svoju seksualnost nositi kao tajnu, a samim tim ne biti ono što jesam sa ljudima koji su mi najbliži. I dalje se autujem novim osobama koje upoznajem kroz život, i to je proces koji se nikada ne završava, ali podrška koju imam je nezamjenjiva i vrijedna svakog bola.

A, 26