Kao veoma mlad sam uočio svojevrsnu seksualnu fluidnost kod sebe. Prihvatio sam da me privlače različite stvari, različiti ljudi u različitim situacijama i bilo mi je manje bitno kog su pola. Ali, u vrlo polarizovanom društvu potreba da se smestiš u fioku je velika i pritisak okoline nije nimalo naivan.

Negde 2013. godine, nakon više neuspešnih veza i flertovanja sa ženama – u čijim neuspesima sam isključivo sebe krivio – autovao sam se kao gej. Bilo je izazovno sa okolinom, ali, ruku na srce, ne mogu da kažem da mi je bilo teško. Nisam osetio neku ozbiljniju diskriminaciju zbog svoje seksualne orijentacije.

Možda zbog toga što ne izgledam, prostim rečnikom govoreći, „kao klasičan gej“, odnosno onako kako većina, na osnovu serviranih stereotipa, zamišlja gej muškarca. Trenirao sam prilično surove borilačke sportove, nisam furao nikakve „nestandardne“ frizure, ne volim pop kulturu, pratim sport, psujem (i to žestoko) dok gledam reprezentaciju… U svakom slučaju sam mogao sebe smatrati gej osobom kojoj se u Srbiji posrećilo da nije doživela bilo šta strašno zbog svoje (drugačije) seksualne orijentacije.

I sve tako do avgusta 2015. godine kada se desilo nešto što je zatreslo tu „gej fioku“ u kojoj sam bio bezbedno ušuškan. Desilo mi se da sam se na jednom putovanju zaljubio i završio sa ženom. Priznajem, bilo mi je teško da sâm razmišljam o tom činu i dublje se upuštam u to, te sam čak i prijateljima izostavio da kažem podrobnije o ovom događaju.

Sve do trenutka kada sam shvatio da to nije bio izuzetak već jedno parče moje novospoznate (iliti nanovo shvaćene davnospoznate) realnosti.

Udahnuo sam duboko, setio se da život bez laži i u slobodi po sebi jeste najveća vrednost za mene i rešio da se svojoj okolini autujem kao biseksualac.

Moja čaura gej osobe koja nije doživela diskriminaciju od većine se vrlo bolno raspršila.

Doživljavao sam podsmevanje, diskriminaciju, negiranje, izrugivanje, ponižavanje gotovo na dnevnom nivou – od strane tada bliskih prijatelja, od tadašnjeg šefa, od poznanika koji su sebi dali za pravo da meni sude, od bivših partnera. Do mene su dolazile priče da su ljudi bukvalno sedeli na kafama i podsmevali se mojoj biseksualnosti – jer sam „peder koji se tripuje“, jer „ne znam koga to sad pa lažem“. I mnoge druge priče od kojih mi se iskreno okrenu creva dok pišem ove redove.

A šta je u celoj toj situaciji najinteresantnije? Diskriminaciju sam doživljavao mahom od gej osoba. U toj nekoj čauri u kojoj sam mislio da sam bezbedan sam se, javno obznanivši da sam malo drugačiji i od onih koji su drugačiji, spao za mesto niže u tom lancu opresije i krenuo da doživljavam udarce baš od onih koji to trpe u od nekih tamo sa mesta više na tom odvratnom lancu…

Ko ne plati na mostu, plati na ćupriji“ – volim nekada u šali da kažem kada pomislim na to koliko sam imao sreće da ne budem diskriminisan od strane homofobične heteronormativne većine i šta me je sve dočekalo kada sam se autovao kao biseksualac.

Sve me je to jako pogodilo i dugo vremena teralo da se osećam nesigurno i nesrećno. Živeo sam u iluziji da LGBT zajednica kreira okruženje gde svako sa svojim posebnostima i različitostima živi u prostranstvu gde zbog sopstvenog identiteta u potpunosti uživa u sredini gde ima „privilegiju“ da punim plućima živi „sopstveno ja“. To što sam uvideo da celo društvo funkcioniše po principu većine koja maltretira manjinu koja potom manjinu u odnosu na sebe isto tako maltretira me je i snažnije ohrabrilo da se pozabavim i ukažem na problem diskriminacije unutar same LGBT zajednice.

Dešavalo mi se da se autujem ljudima kao gej samo da bih bio pošteđen komentara.

Dešavalo mi se da odbijam da govorim o svojoj biseksualnosti kako bih sačuvao sebe od eventualnog izlaganja rizika da mi neko čačka ranu, ali sam shvatio da je to za mene kukavički i da ne želim da živim život u kome ne mogu da stanem i borim se za samog sebe u svakom trenutku.

Život sa svim partikularnim identitetima sa kojima se nosim (biti manjinska seksualna orijentacija unutar manjinske marginalizovane LGBT zajednice, biti nacionalna manjina, biti verska manjina) jeste izazovan. Ali danas sam osnaženiji, danas radim u okruženju gde u potpunosti mogu da budem ja i da neću naići samo na razumevanje, već i na punu podršku svih kolega i saboraca, danas sam okružen prijateljima koji nikada neće dozvoliti da se osećam loše zbog onoga što jesam.

I zato danas autovanje koje se dešava stalno shvatam kao borbu za sebe, ali i borbu za čitavu LGBTI zajednicu:

Naša vrednost je u tome što rušimo ono što su vekovi opresije nametnuli kao „normalno“ i kreiramo okruženje gde se više ne prave maske čovekolikosti po tuđim merama već stvaramo bezbroj niša gde heteronormativno i istorijski određeno postaje prevaziđeno.