Pre nekoliko nedelja sam prvi put zauzela stav pred svojim roditeljima da je Prajd nešto što podržavam. Ne samo to, prvi put da sam imala hrabrosti da kažem sve što mislim, a ne ono što oni žele da čuju da bih smirila situaciju. Trebale su mi godine da skupim hrabrost da otvoreno govorim o bilo čemu vezanom za činjenicu koju smo svi izbegavali u širokom luku – tu da sam ja lezbejka.

Taj razgovor desio se posle treće čaše vina za vreme nedeljnog, porodičnog ručka. Mi smo ta porodica koja drži do zajedništva. A moje autovanje i moja seksualna orijentacija to poremete skoro svaki put kada se pomenu – koliko god da se volimo i da smo okej.

Puno puta do sada zažalila sam što sam bila previše brljiva kada popijem dovoljno da postanem “tipsy”, ali ovog puta nisam. Zato što je razgovor o politici i stanju u svetu doveo do toga da moj tata kaže kako eto, on mene mnogo voli, ali misli da zaista nema potrebe za Paradom ponosa. Da je to neprikladno i da strejt ljudi ne paradiraju.

Talas ljutnje i bola me je obuzeo u tom trenutku.

“Da li ste svesni da mi nemamo ista prava? Da ja nemam pravo budem u braku sa osobom koju volim i da je posetim u bolnici ako se razboli? Da postoje ljudi koji su dovoljno ludi da im smeta moja seksualna orijentacija, iako ih se apsolutno nikako ne tiče? I da postoje ljudi koji će zbog toga da me diskriminišu ili povrede?”

Nikada ranije nisam tako otvoreno i direktno pričala. Malo sam i vikala, dok su mi se oči punile suzama. Nastavila sam i sećam se vreline u obrazima koju imam kada sam ljuta:

“Znate šta, ja imam samo ovaj život. I živim ovde, sada. I želim da on bude što bolji. Želim da ne moram da se odselim odavde da bih mogla da živim slobodno kao što ti i mama možete da živite slobodno, jedno sa drugim. I odlazak na Prajd je jedan od načina da pokažem svoj stav i možda doprinesem promeni. Jer je to vrsta protesta. A od vas sam naučila da se na proteste ide.”

Ovaj moj monolog mi deluje kao da nije moj zapravo. I mnogo sam ponosna na sebe.

Pre ovog razgovora imala sam puno dilema oko toga da li da idem na Prajd ili ne. Većina tih dilema je i dalje tu i frka mi je. Malo se plašim, moram da priznam. Kroz glavu mi prolazi sijaset negativnih i neprijatnih situacija koje mogu da se dogode. Ali, ako sam uspela da izgovorim sve ono pred roditeljima i da se osećam dobro zbog toga, znam da sam spremna da ove godine idem na Prajd. Svoj prvi, u svom gradu.

Vidimo se u nedelju.

Bojana, 25

Za kampanju „Želim da ti kažem“ priču je ilustrovao: Miša, 30