Ne znam odakle bih počela.

Neke stvari sam uvidela kako sam postajala starija. Jer u ranijim godinama mi nije imalo smisla, a kad razmišljam unazad, dosta stvari itekako imaju smisla. Sve je počelo još u osnovnoj školi, pretežno sam se družila sa dečacima i bila sam jedna od onih što otkako se sami oblače, nose taj neki sportski fazon, trenerke, majice, patike, vezana kosa. Elegantno samo kad se ne može izbeći.

Ali to meni nije predstavljalo ništa neobično. Tek tamo sećam se, polovina osmog razreda, upoznala sam drugaricu, sadašnju jednu od najboljih, i u startu sam imala čudne emocije i pogled na nju. Imala je neku simpatičnu kraću kosu, ali je ženstvena devojka, nema veze sa LGBT svetom. Ali jednostavno imala je tu neku frizuru koja mi je zapala za oko. Kako je vreme prolazilo mi smo se zbližavale, a meni je svaki put sve neprijatnije kraj nje bilo, zarumenim se nekad tako, nemam mira. Ali nisam nikad ništa pominjala, jer nisam ni ja znala šta me je snašlo.

Mislim, to je period, već nekih petnaestak sam imala i u tom periodu znalo se šta je LGBT populacija i sve to, ali ni na kraj pameti mi nije padalo da tu temu pokrenem. Jasno mi je vremenom bilo šta se tu sa mnom dešava, ali nisam želela ni da pomenem. Druženje je normalno funkcionisalo i onda sam ja otišla u Beograd, jer tamo sam pohađala srednju.

Sa namerom sam izabrala da odem od kuće da vidim kako će sve teći i da li je to to što ja mislim. Po prirodi nisam nešto druželjubiv tip osobe, pa sam se slabo kretala. Sticajem okolnosti upoznala sam par osoba iz tog sveta i vremenom sve je tu bilo jasno. Znala sam šta je, ali sam ćutala. Jednom prilikom dopadne mi se devojka iz internata, igrom slučaja upoznamo se u autobusu i ispostavi se da živimo mesto do mesta. Preko letnjeg raspusta se zbližimo i naredne godine mi ona postane cimerka.

E sad, odmah na početku sa njom sam rešila da imam takav pristup da kažem šta imam, jer da je tad otišla ne bi mi bilo teško. Sa njom se sve brzo sleglo, brzo je prihvatila, nije bilo većih odbijanja. I ona je prva od društva koja je za mene saznala. I bila je upućena u sve što se dalje dešavalo. Na njenu inicijativu sam upoznala devojku sa kojom sam kasnije bila „cimerka“ (za moje roditelje.) I sa njom sam otkrivala sebe i shvatila da nije to prolazno i da mi prijaju takvi odnosi, mogu da se prepustim i u tom skrivenom kutku da tako kažem mogu da funkcionišem normalno, dok napolju za sve sam bila i dalje strejt.

Naravno što sam više zalazila u takve odnose, meni je sve neugodnije bilo u mom društvu prijatelja, jer nekad mi bude teško, a nemam kome da se obratim. Tako malo po malo, par osoba je saznalo. Naravno bilo je pitanja „Bože zašto nisi rekla, čuo_la sam dok si pričala sa tim i tim na tu temu al nisam hteo_la da te pitam” i ostalo slično tome. Ja objasnim da sam ćutala zbog odbijanja, i na kraju tih par osoba kojima sam se autovala je to razumno prihvatilo.

Naravno to se vremenom malo i proširilo, neko je slutio pa je proširio i kako to već ide, od mrava napravi se slon. U školi imala sam podbadanja, ali nekako se to završilo jer ja nisam ulazila u rasprave niti bilo kakvo suprotstavljanje. Bilo mi je teško, negirala sam provokacije dok nisam završila školu, a sad me se ni ne tiče da li je ko saznao ili ne…

Jednom prilikom kad sam kući došla, bila sam u nekoj ljubavnoj depresiji i odlučim da se autujem ranije pomenutoj drugarici sa zanimljivom frizurom. I objasnim joj sve od početka kako sam je gledala i kako mi je faktički bila prva simpatija i ona je to savršeno podnela i prihvatila i danas zna sve i prati moj život, upućena u sve što se dešava i ima posao glavnog savetnika. Tako da što se tog mog uskog kruga prijatelja tiče, taj deo ljudi koji zna, lepo je prihvaćeno.

D, 22