Kad sam bila mala, oko šeste, sedme godine, o sebi sam pričala u muškom rodu. Jedno od najranijih sećanja jeste ono na čoveka koji mi se obratio u muškom rodu. Tada sam se konačno osećala ponosno, jer je pogodio da sam više od onoga što moji roditelji vide. Drago mi je da imam to sećanje, mnogo mi znači. Ako biste pitali moju majku, to se nije desilo i ja sam bila jedno divno dete – dok sam bila dete.

Uvek sam se bolje slagala sa dečacima i posle par intenzivnih “prijateljstava” sa devojčicama u kasnijim godina osnovne škole, nabasala sam na sveti gral lezbejskih serija. Da, ako ste lezbejka i čitate ovo, pogodile ste – serija “The L Word”. Ne znam kako to sebi da objasnim, tako je stereotipno i tako dobro istovremeno, bukvalno sam bila zalepljena za ekran čekajući svaku novu epizodu.

Još pre srednje škole sam spoznala da imam NEKA osećanja prema devojkama. Nakon neuspele veze sa jednim dečakom koji mi je bio mnogo drag, odlučila sam da pogledam ka, tada nepoznatom, lezbejskom svetu. Česta fizička kažnjavanja i konstantne psihičke torture koje sam proživljavala od strane svojih roditelja (najčešće majke) uzrokovali su da većina mojih sećanja iz detinjstva budu vezana za jednu stvar – želju da pobegnem iz kuće. Uz to, majka je uvek imala neko dodatno čulo koje je služilo za to da namiriše moju sreću, koju često nije smatrala dobrom, uvek misleći da se sa mnom nešto loše dešava, da nije u redu, da sam pogrešna. Kad god sam bila srećna, ona je bila prva da oko toga napravi dramu. Šta god da je meni bilo lepo, vrlo brzo se završavalo tako što je ona našla način da mi ne dozvoli da se osećam tako, da budem srećna.

Zajebana je stvar kad te ne prihvate. Kao da se konstantno boriš sa osećajem koji ti nameću, da si pogrešna ili pogrešan, štagod.

Tako je bilo i kada sam upoznala svoju tadašnju devojku, pre 7 godina. To je bila ljubav na prvi pogled. Ja, koja sam do tada bila hladna, zatvorena prema svima, sama sa sobom, sada sam konačno imala povoda da se nasmejem. Bila sam srećna. Ona je u toku tih prvih nedelja našeg zabavljanja često pitala da li ja imam neki problem i da li ja treba o nečemu da pričam sa roditeljima jer se čudno ponašam – shvatala je da nešto nije u redu. Jednom me čak pitala i da li su me silovali. Iako sam tada imala 17 godina, bila sam potpuno sigurna u svoju seksualnost.

Sećam se, nakon možda mesec dana od početka naše veze, majka ulazi u moju sobu, seda na krevet i pita šta nije u redu sa mnom. Svaki odgovor koji bih dala nije bio prihvaćen. Odbijala je da napusti sobu dok ne “priznam” o čemu se radi. Nakon dva i po sata torture pitala me: “Da li je to što si gej?”. Najprirodnije sam odgovorila: “Jeste, gej sam i šta sad?” Lice joj je izgledalo kao da sam je ošamarila, pa pljunula, ili oba istovremeno. Usledila su razna pitanja, poput: “Ne razumem. Kako to misliš? Da li imaš devojku i ko je ona?”. Insistirala je, a ja sam naravno krila identitet svoje devojke. Bilo je i dosta samosažaljivih pitanja, poput: “Šta sam bogu skrivila? Zašto meni ovo da se desi?”. Nakog dugog jecanja i plakanja konačno je izašla iz moje sobe i ostavila me na miru.

Sledećeg jutra sam se probudila rano. Roditelji su ušli u moju sobu dok sam spavala, tako da sam njih videla čim sam oči otvorila. Otac je plakao, majka se polu-histerično gegala na stolici i obavestili su me da idu kod nekog psihijatra. Ništa dalje nismo pričali i oni su samo izašli i vratili se posle par sati kada su me pozvali na razgovor. Otac je rekao da se on zaprepasio kad je saznao da to nije bolest i kroz suze rekao da će pokušati, dati sve od sebe da me prihvati kako najbolje može. Moj otac nije emotivan tip i to je bio možda njegov prvi put da stane na suprotnu stranu od majke. Ona sa mnom nije pričala 6 meseci nakon tog razgovora, ali je to nije sprečavalo da mi dobaci po neku uvredu kad god ima priliku.

27.12.2011. je dan kada sam se autovala roditeljima.

Da nisam u Srbiji mogla bih da kažem da sam they/them gender, non binary osoba. Ali ovde je jednom autovati se dovoljno konfuzno da moj gender razglabam samo unutar LGBT zajednice, u prostoru za koji znam da je siguran, jer nemam snage da se iznova objašnjavam.

Četiri godine kasnije autovala sam se mladjem bratu iako su roditelji branili da on to sazna misleći da ću loše uticati na njega. On mi se praktično smejao kada sam mu to rekla, jer nije glup, a ja apsolutno nisam low key. Iskreno mi je drago što sam uprkos svemu oduvek stajala iza sebe i što nisam dozvolila da me obuzme strah. Odlučila sam da budem ponosna lezbejka.

Ostati in the closet znači samo sputavati sopstveni rast i razvoj, uskratiti sebi bolje razumevanje sebe i svojih potreba. Mislim da je autovanje jedini način da budeš potpuno iskren/a sa sobom i sa okolinom. Svesna sam da sam privilegovana jer me moji nisu izbacili iz kuće, jer su me roditelji moje devojke prihvatili kao svoje dete, te sam kroz njih uspela da iskusim to šta znači imati pravu porodicu i podršku. Za kraj mogu reći samo da želim da svi budemo slobodni!

Teodora