Dok sam odrastala, nisam imala prilike da se srećem sa istopolnim parovima. Moji roditelji nisu poznavali nikoga ko je gej ili lezbejka, niti su ikad razgovarali o tome. Ne zbog toga što su to videli kao nešto neprirodno, već zato što jednostavno nisu marili. Možda i zato što u njihovoj generaciji nije bilo uobičajeno biti “aut”.

A od fakulteta, pa nadalje, pri upoznavanju novih ljudi najčešće sam unapred znala njihovu seksualnu orijentaciju. A pretpostavljam da su i oni znali da ja znam. Jer se u društvu znalo – “X. će doći sa svojim dečkom”, ili nešto slično tome.

Autovanje, zato, nikad nije bilo tačka preokreta u mojim prijateljskim krugovima. Niti nešto o čemu sam puno razmišljala.

Zatim, nakon što sam završila fakultet, upoznala sam nju. I već smo se družile neko vreme, kada mi je jedne večeri, dok smo se vozile kolima prema baru, rekla da ću tamo upoznati njenu devojku.

Mogla sam osetiti, sa njenog izraza lica i po načinu na koji je govorila, da joj je trebalo vremena i hrabrosti za taj razgovor.

Ne sećam se da li sam bila iznenađena. Ako jesam, bilo je to zato što mi je ranije pričala o svom raskidu. Ja sam samo pretpostavila da je u pitanju bio dečko, a ona mi nije rekla drugačije.

Ali sećam se da uošte nisam bila zatečena kada mi se autovala. Sećam se da je bilo lepo upoznati njenu devojku i videti ih zajedno. Dobila sam priliku da upoznam novu, vrlo pažljivu stranu svoje prijateljice.

Da li je to autovanje promenilo naše prijateljstvo? Rekla bih da nije. A ukoliko jeste, onda su njena iskrenost i otvorenost samo produbili naš odnos, jer su nam dali mnogo novih tema za razgovor.

A, 32